Dvorište

Uzme mu ruku i pogleda ga u oci-Ako zelis da podelis sa nekim, rado cu te saslusati..-

-Stvar je u tome sto ne znam sta bih podelio.. Ne znam ko sam. Ne znam kako sam postao ovo. O svom ljudskom zivotu nikada nista nisam saznao. Samo se secam svog imena.. To je sve.-

-Zao mi je, iskreno.-

-Nemoj me sazaljevati, molim te..-

-Ne sazaljevam te. Ja se osecam kao da nikada nisam ni bila ziva, nisam nista stigla da prozivim. Uvek sam bila u senci svog brata i pod njegovim nadzorom, nisam bila srecna uopste.-

-Izgleda da tim sto si drska i gorda, mozda pomalo i zla, prekrivas ono sto zaista jesi.. Mozda nije tako, ne zameri ako gresim, ali cini se..-

Nasmeje se slabo i skrene pogled-Sva ta patnja i bol su se pretvorili u mrznju prema samoj sebi..ja sam bice koje ne ume da brine i voli.-

-Nisi sama..Sedis pored osobe koja je isto takva. Mozda jos i gora.-nasmeje se kiselo sebi u bradu.

-Bilo bi mnogo bolje da sam umrla onda...-uzdahne i zatvori oci.

-Nemoj da govoris tako. Uvek postoji neki razlog.. valjda. Ti bar imas nekoga. Ja sam potpuno sam..-

-Koga imam?-podigne obrvu-Potpuno sam sama.-

-Pa brata.. Zar nisi rekla..-

Zavrti glavom-Mrtav je.-

Gleda ispred sebe i nista ne rece dugo jer nije znao sta bi mogao.
-Hoces uci? Izgleda da se opet sprema nevreme..-

-Ako ti ne smetam..-

-Pod uslovom da ne pokusas ponovo da me ubijes..-nasmeje se.

-Obećavam da neću-nasmeši se i ustane.

Ustane u isto vreme kada i ona i pokaze joj rukom ka vratima.

Uđe pre njega i preleti pogledom preko unutrašnjosti kuće-Lepo.-